Horor u Beogradu

“Leptirica“- Festival Jugoslovenskog filma stave i užasa

U dvorani Doma omladine po prvi put održan je festival filmova strave i užasa sa prostora bivše Jugoslavije pod nazivom „Horor u Beogradu“,koji je zatvoren čuvenim kultim ostvarenjem reditelja Đorđa Kadijevića “Leptirica“.

Samim tim što sam rođen u malom gradu sa veoma jakom istorijom i još poznatijim folklorom,kako sam i prva slova naučio u osnovnoj školi koja nosi ime popularnog tvorca srpskog horora,rođenog u istom gradu sa početka priče,uz sve to sam još i strastveni ljubitelj i konzument horora potpuno je bilo neizbežno propustiti jedan ovakav festival i njegovu završnicu.Naravno u pitanju je film „Leptirica“ sada već kultni film poznatog reditelja Đorđa Kadijevića prema romanu „Posle devedeset godina“poznatog srpskog pisca Milovana Glišića,naravno istog pisca čije ime nosi i moja osnovna škola

Glavni junak ove priče je stasit seoski momak Strahinja, koga igra Petar Božović,koji pod teretom nemaštine,ali i još jačeg motiva zvanog ljubav prihvata posao vodeničara u selu.Naravno, jedna nesreća nikada ne dolazi sama, te se tako i Strahinja u dubini letnje noći,kroz procep na dasci ,na zidu vodenice susreće oči u oči sa otelotvorenjem svih užasa,stvorenjem noći,vampirom Savom.

Kadijević pokazuje odličan smisao za detalje u sceni gde vampir dugim, dlakavim prstima trlja brašno između kažiprsta i palca,dovoljno dugo da nam se “ledi krv u žilama“.Na samom početku filma se susrećemo sa scenom ubistva vodeničara,tako da za gledaoce ne postoji nikakva sumnja da li se zaista radi o vampiru ili ne,sto kasnije naravno dovodi do željenog rezultata strave i užasa.

Naravno ne mogu biti toliko subjektivan i ne pomenuti značaj moderne digitalne tehnike i svih specijalnih efekata u filmu danas,ali opet na najneverovatniji način po ko zna koji put, ovaj film uspeva da nas ponovo vrati u ono vreme kada smo izvirivali ispod prstiju kojima bi pokrivali oči da nas slučajno neka groteskna scena ne bi suviše iznenadila i potresla.

I na samom kraju ne mogu da se ne setim odgovora moje majke kada sam je pitao, pre nesto vise od dvadeset godina, da li vampiri zaista postoje?Ona mi je dala odgovor njene bake,moje prababe,koja je na isto pitanje koje joj je samo tada moja majka postavila,odgovorila:

„E moj sine, kad’ se verovalo tad’ se i vampirilo“!

A šta je sada sa nama?Da li ima još neko ko veruje,ili je nastanak digitalnog filmskog efekta,bio glogov kolac i za poslednjeg srpskog vampira.

Autor teksta:
Pavlović Nenad